Article

107888

Je*ga,ima nas i takvih,beznadeznih romanticara(a da pritom ne mislim da navijace).Nemam pojma koji je cilj ovog clanka,ali cu podeliti sa vama neke stvari koje sam ja pisao,pa ako vam se svidi,mogu da nastavim da pisem takvo nesto,a da ne bude vezano za ovu sad temu o kojoj pisem.Planiram da formiram pricu o jednom liku koji ce predstavljati mene iz RL i da tu pricu prenesem ovde u nastavcima,nesto poput neke vrste romana.Da ne duzim mnogo,evo onoga sto sam ja piskarao.

San,mesto koje jos od čovekovog postajanja služi za beg od stvarnosti.Mesto u koje čovek podsvesno skladišti sve svoje nade,u sreći provedene trenutke,ali i mesto gde skaldišti svoje najdublje strahove.
I sve je bilo kao kroz maglu,besciljno lutam nepreglednim poljima,tražim a nisam svestan sta tražim.Hodam,tračim,uzdišem,a onda tonem.I samo na trenutak vidim fragmenat,mali tračak svetlosti i ponovo sam na početku.Stojim na istom mestu i gledam ista beskonačna polja.
Moje misli lutaju,moji se vidici šire,ovoga puta taj majušni zračak mi je dao sećanje,a to sećanje je moj cilj.
I jurim,žurim,hitam ka cilju,a noge su mi sve teže.Nema nazad,toga sam svestan,a napred?Napred vidim nju,stoji tamo raširenih ruku i ceka.Njena kosa lebdi na povetarcu koji hladi moje uzavrele misli,njene oči uperene u mene zadiru i do najdubljih granica duše.Gledam je i osećam kako sam blizu,skoro da mogu da je dodirnem.
A onda;Pad,tama isprekidana nekim delom sećanja izbledelih u zaboravu.Ljubim je,a nase duše se asimiluju u jedno,osećam blazenstvo,osećam kako naša ljubav postaje bezvremena.A onda opet tama,crnja od najgore ljudske tamnice,Danteov “Pakao”.
I opet fragment;Ona plače,njene suze odašilju samo jedno pitanje:”ZAŠTO?”
U meni se budi razočarenje;Znam da sam pogrešio,znam da me je moja oholost koštala najvrednijeg dara koji ovozemaljski život poseduje,ljubavi.
“Oprosti,izvini,ljubavi,nisam tako mislio” vičem,a nema glasa,ne čujem sebe.I znam da je kasno,izbor je napravljen i sada jedino što ostaje jeste da se donešeni izbor razume.
Kajanje me razdire u komade,nemam snage,jedino što uspevam je ponavljanje reči “izvini” do u nedogled.
Tama nestade,ponovo dobih snagu i ponovo sam na početku.I opet prelazim isti put i opet vidim nju.Ovoga puta moje misli prelaze u reči:”Vrati se ljubavi,molim te!”Ona me nepomično sluša,ponovu briznu u plač ali ovoga puta trči ka meni sa onim istim zagrljajem koji sam prošli put propustio.
Širim ruke,hvatam je i moje misli počinju da…Prekid filma,više je nema.
“Tačno je devet časova,slušate jutarnji program…”
Brzo završih jutarnju rutinu i potrčah,potrčah ka svojoj voljenoj i više me ništa ne može zaustaviti u nameri da je izmolim za oproštaj.
Hladna kiša klizi niz moje čelo,a ja trčim i ne stajem.
Ljubavi,stižem…




Pružena ruka,novi početak

Ljubav prema njoj me gura kroz saobraćajnu gužvu,pogled gore-mračni oblaci plaču,pogled levo-starica prosi pored puta,pogled desno-taksisti se svađaju…
Svuda negativa,negativa koja mi daje neki loš predosećaj,zlu slutnju koja mi stvara nelagodu.
Stižem do njenog stana,zvonim,bezuspešno,nema nikoga,sve je pusto,ta pustara me podseća na trenutnu prazninu mojih misli koje tumaraju glavom.
Od silne jurnjave zaboravljam da je ona u ovo vreme na jutarnjoj kafi u obližnjem kafiću.Trkom stižem i već sa ulaznih vrata je primećujem,njeni rumeni obrazi odudaraju od mračnog ugla kafea.Mislim da me je videla pa je zato oborila pogled.Sedam kraj nje,oboje ćutke gledamo kroz kišom okupan prozor.
-Zdravo,nisi svesna koliko si mi nedostajala…
Samo je ćutala i nastavila da pije svoju kafu.
-Ivana,zašto to radis?Zašto me pustaš da uništavam samog sebe svojim bolom?Zašto ne želiš da pričas sa sa mnom?
Otpi gutljaj kafe i tmurnim,više kroz plač glasom odgovori:
-Znaš da nije do mene,znaš da ne mogu tek tako da pređem preko toga,povredio si me,potrebno mi je vreme.
-Ivana,ti znaš da je vreme samo bedan razlog koji književnici koriste da ublaže svoj bol vodeći se stereotipom da vreme leči sve.Znam da sam te povredio,veruj mi,od tog trenutka nosim na srcu teret koji me slama.Ne mogu više,Ivana,ne mogu da izdržim ,svaki dan mi je sve teži,a svaka noć dovrši onu tugu koju je dan započeo.
Gleda me,imam utisak da će zaplakati,protrlja oči i reče:
-Molim te,samo me pusti sada,sve je još sveže,bolje idi pre nego što još vise počnem patiti.
Nema nade,ustao sam,krenuo ka vratima,okrenuh se za sobom,vadi maramice iz torbe.Ona je zaplakala,ona koju nikada nisam video bez osmeha,ona koja mi je tim istim osmehom ulepšavala svaki dan,ona plače,i ja sam kriv za to.
Dani su prolazili.Mrzeo sam nedelje.
Nedeljom,kada se sve smiri i kada tišina postane preglasna,tada dolaze misli o ljubavi,prijateljstvu,izdaji,propuštenim prilikama.I san je predaleko,a svitanje još dalje.
Jer ne želim da prođe još jedna nedelja,još jedna sedmica,ne želim da vreme ovako brzo prolazi dok je u meni ovolika praznina.
Papir trpi sve,napisao sam pesmu protkanu komadićima svoga bola,kupio sam par ljiljana.Obozava ljiljane.
Pokucao sam na vrata,otvorila je.Samo me je setno pogledala i kroz plač reče:
-Nemoj to više nikada da mi uradiš,ne znaš koliko sam plakala,koliko sam svoj bol poskušavala da ugasim svime i svačim,nije uspelo,bio si mi potreban.
Proveli smo to poslepodne zagrljeni u tišini njenog stana.
Kasnije je pročitala pesmu,oduševila se.
Sve je krenulo na bolje,volim je beskrajno i uživam u svakom trenu provedenom sa njom.
Ponovo se smeje…


Previous article:
FB hipsteraj (9 years ago)

Next article:
Romatic shitts vol.2 (9 years ago)