Article

105564

Dobar dan dragi čitaoci,ovo je još jedno izdanje vonina "MX99-News".
U nastavku ćete imati priliku da saznate,ako do sada niste,kako je i zašto srušena Jugoslavija i ko je za to kriv.
O tekstu:
Autor:Majkl Parenti
URL:Webtribune


Jugoslavija je sagrađena na ideji da južni Sloveni ne treba da budu slabi i podeljeni, već da formiraju suštinsku teritoriju koja će omogućiti njihov zajednički ekonomski razvoj. Zaista, posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija je postala održiva i ekonomski uspešna nacija. Ona je između 1960. i 1980. godine imala jedan od najbržih ekonomskih porasta.

Sjedinjene Američke Države, nacija koja je kroz istoriju širom sveta sabotirala, terorisala i mučila, napala je 1999. godine Jugoslaviju, bombardujući je 78 dana, bacivši pritom 20.000 tona bombi i pobivši na hiljade žena, dece i muškaraca.
Sve to je učinjeno zbog humanitarne zabrinutosti za Albance na Kosovu ili su tako bar rekli. Za nekoliko meseci, predsednik Klinton je bombardovao četiri države: Sudan, Avganistan, Irak i Jugoslaviju.

Istovremeno, SAD su bile umešane u zastupničke ratove u Angoli, Meksiku, Kolumbiji, Istočnom Timoru i raznim drugim mestima. Svi ovi ratovi su izazvani u cilju postizanja mira, demokratije, nacionalne bezbednosti u humanitarijanizma.
Iako su lideri SAD spremno odlučili da bombarduju Jugoslaviju zbog potiskivanja manjina na Kosovu, oni nisu obraćali pažnju na suzbijanje Roma u Češkoj republici, suzbijanje katoličke manjine u Severnoj Irskoj u Velikoj Britaniji, zatim na Hutue koji su ubili pola miliona Tutsija u Ruandi, pa na Kurde u Turskoj itd. Lideri SAD ne samo da su tolerisali sve te zločine, već su i aktivno učestvovali u njima.

Dakle, zašto su se lideri SAD odlučili da unište Jugoslaviju?

Uspon i pad Jugoslavije

Čerupanje i čerečenje Jugoslavije je bilo deo politike koju su pokrenule SAD i zapadne sile 1989. godine.
Jugoslavija je bila jedina država u istočnoj Evropi koja nije želela da odustane od socijalističkog sistema i uvede slobodno tržište.
Zapravo, Jugoslavija se ponosila svojim posleratnim ekonomskim razvojem i nezavisnošću od Varšavskog pakta i NATO-a.

Konačni cilj bio je privatizacija Jugoslavije.
Krajem šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, lideri Beograda su tražili način da prošire svoju industriju i tržište, što su mislili da postignu pozajmljivanjem od Zapada.
Međutim, uz kredite MMF-a došli su i neizbežni uslovi za „restrukturiranje“, odnosno strog program mera štednje koji je zamrznuo plate, smanjio javnu potrošnju, povećao nezaposlenost i uništio državna preduzeća.

Bušova administracija je u novembru 1990. godine pritisla Kongres da odobri Akt o inostranim operacijama prisvajanja iz 1991. godine, po kojem bi svaki deo Jugoslavije koji nije proglasio nezavisnost u narednih šest meseci izgubio finansijsku podršku SAD. Po ovom zakonu, zahtevani su odvojeni izbori u svakoj od šest jugoslovenskih republika.

Oni su definisali uslov da će finansijsku pomoć dobiti samo odvojene republike u kojima na čelu budu „demokratske“, odnosno desničarske i separatističke partije.
Drugi cilj politike SAD bili su potpuni monopol nad medijima i kontrola ideologije. Prilikom NATO bombardovanja 1999. godine, uništene su zgrade državne televizije i na desetine lokalnih radijskih i televizijskih stanica, tako da su na leto 1999. godine u Beogradu mogli da se gledaju samo privatni kanali poput CNN-a, nemačke televizije i raznih drugih američkih programa.
Greška Jugoslavije je bila što njeni državni mediji nisu podržavali zapadni pogled na svet.

Jedan od glavnih udaraca na Beograd je izvršen 1992. godine kada su uvedene međunarodne sankcije. Uvedene su sankcije na sav uvoz i izvoz Jugoslavije, što je imalo katastrofalne posledice po ekonomiju: nastala je hiperinflacija, nezaposlenost u državi se kretala i do 70%, ljudi su bili gladni, a zdravstveni sistem se u potpunosti urušio.

Zavadi pa vladaj

Kako navodi Džoan Filips, jedna od najvećih zabluda jeste da su oni koji su bili odgovorni za krvoproliće u Jugoslaviji – ne Srbi, Hrvati niti muslimani, već zapadne sile – predstavljeni kao spasioci.
Lideri SAD su u Bosni i Hercegovini podržavali muslimanskog fundamentalistu, Aliju Izetbegovića, koji je u mladosti bio aktivni nacista i koji je uveo strogu religijsku kontrolu nad medijima uz želju da uspostavi Islamsku bosansku republiku.
Sam Izetbegović nije imao većinsku podršku bosanskih muslimana. On je na vlast uspeo da dođe zahvaljujući sumnjivom i misterioznom dogovoru sa pobednikom Fikretom Abdićem. Bosna i Hercegovina se našla pod upravom MMF-a i NATO-a. Mada, sve bivše jugoslovenske republike su sada na neki način pod kontrolom MMF-a.

Bosni i Hercegovini nije bilo dozvoljeno da razvija svoje interne resurse, niti da produžava kredite ili uspostavlja nezavisni monetarni sistem. Državna imovina, uključujući energetiku, vodovode, telekomunikacije, medije i saobraćaj, prodata je privatnim firmama po smešnim cenama.

NATO sile su u bivšoj Jugoslaviji primenile direktnu kolonijalnu okupaciju. Demokratski izabran predsednik Republike Srpske, srpskog federativnog entiteta Bosne i Hercegovine, koji je pobedio kandidata izabranog od strane NATO-a, uklonjen je od strane NATO vojske jer nije hteo da sarađuje sa predstavnicima NATO-a u Bosni i Hercegovini. Ovakvo petljanje je u zapadnim medijima predstavljeno kao neophodna mera za napredak demokratije.

Sličan šablon se uočava na Kosovu. SAD su pomogle nasilnim desničarskim, separatističkim snagama kao što je Oslobodilačka vojska Kosova (KLA), koja je prethodno smatrana terorističkom organizacijom od strane Vašingtona. KLA je dugo bila uključena u trgovinu heroinom, šaljući drogu do Švajcarske, Austrije, Belgije, Nemačke, Mađarske, Češke republike, Norveške, pa čak i Švedske. Taj heroin je naravno stizao iz Avganistana, gde su se nalazili mnogi koordinatori i sponzori KLA.

Lideri KLA nisu imali drugi cilj do da pročiste Kosovo od svih onih koji nisu Albanci i to je trajalo decenijama. Između 1945. i 1998. godine, mešano stanovništvo Srba, Roma, Turaka, Goranaca, Crnogoraca i drugih etničkih grupa smanjilo se sa 60% na 20%. U međuvremenu, albansko stanovništvo je poraslo sa 40% na 80%, što je bilo posledica većeg nataliteta, visokog dotoka imigranata iz Albanije i sistematskog zastrašivanja i proterivanja Srba.

Demonizacija Srba

Sve strane su činile užasne zločine, ali je izveštavanje o njima bilo uglavnom jednostrano. Zločini Hrvata i muslimana nad Srbima nisu dospevali u američke medije, a ako i jesu, onda je to bilo tek usput pomenuto. U međuvremenu, srpski zločini su uveličavani, pa čak i izmišljani.
Nedavno su tri hrvatska generala optužena od strane Haškog tribunala za ratne zločine zbog bombardovanja i ubijanja Srba u Krajini i na drugim mestima. Gde su bile američke televizijske ekipe kad su ovi zločini počinjeni? Gde su oni bili kada su muslimani pobili na stotine Srba u Srebrenici? Zvanični iskaz američkih medija je da su samo Srbi počinili zločine u Srebrenici.
Za vreme rata u Bosni 1993. godine, Srbi su optuženi da su se vodili zvaničnom politikom silovanja. „Idite i silujte“, navodno je komandant Srba u Bosni rekao svojim vojnicima. Izvor te priče nikad nije pronađen, niti je ime tog komandanta ikad objavljeno.
Srpske snage u Bosni su navodno silovale negde između 25.000 i 100.000 muslimanki. Međutim, nikad nisu pruženi pravi dokazi o tome.
Ta masovna propaganda silovanja je ponovo oživljena 1999. godine kako bi se opravdali novi napadi NATO-a na Jugoslaviju
U više navrata smo videli kako se izvesne nacije demonizuju. Proces je izuzetno providan. Prvo se odredi vođa, poput Gadafija u Libiji, Norijege u Panami ili Sadama Huseina u Iraku, a onda im se dodeljuju nadimci i epiteti koji ih opisuju kao najgore neprijatelje čovečanstva. Zatim snage SAD napadnu države svih tih lidera.
Ono što je svima njima zajedničko jeste da su pokušali da sprovedu nezavisan kurs razvoja koji se nikako ne poklapa sa globalnim slobodnim tržištem i politikom SAD.
Bil Klinton je jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića uporedio sa „novim Hitlerom“. Međutim, ispočetka nisu tako mislili. Mislili su da je on buržujski srpski nacionalista koji će ubrzati raspad federacije. Međutim, kada je on postao prepreka, a ne alat, počeli su da ga demonizuju i krive za započinjanje četiri rata.
U jugoslovenskom parlamentu je postojalo više opozicionih stranaka nego u bilo kom evropskom parlamentu. Ipak, vlast je u više navrata označavana kao diktatorska. Milošević je bio demokratski izabran predsednik Jugoslavije koji se krajem 1999. godine povukao, omogućivši dolazak na vlast koalicije koja se sastojala od četiri stranke. I pored toga, nazivan je diktatorom.

*Propagandna kampanja demonizacije Srba je predstavljala najveći deo politike zapadnih sila. Srbi su bili meta demonizacije jer su oni bili najveća nacionalnost, ali su se i najviše protivili raspadu Jugoslavije. Bivši zamenik komandanta Evropske komande, rekao je 1994. godine: „Rat u Bosni je javno prikazan kao neposustajući srpski ekspanzionizam. Većina onoga što Hrvati nazivaju „okupiranim teritorijama“ jeste zemlja koja je bila u srpskom posedu više od tri veka. Isto važi i za većinu srpske zemlje u Bosni i Hercegovini… Ukratko, Srbi nisu pokušavali da osvoje novu teritoriju, već da sačuvaju ono što je njihovo“.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
*Tekst je dugačak,ali nije završen.Večeras ili sutra stiže ostatak.Namanjen je onima koje zaista zanima da saznaju šta se to desilo.
*Ovaj tekst je istorijski bitan,jer mi nekako ne smemo zaboraviti prošlost i živeti u zabludi.

SUB i VOTE

Izdavač:MisterX99

Hvala na pažnji!!

Previous article:
Ponor igre!! (10 years ago)

Next article:
Predsednički izbori!! (9 years ago)